Bilten Filozofija i društvo 35/2 2024

Drugi broj časopisa Filozofija i društvo iz 2024. godine (Filozofija i društvo 35/2) donosi temat pod nazivom Hegel i postmodernizam. Pored toga, u ovom broju časopisa mogu se pročitati i originalni naučni radovi o angažmanu, semiotičkoj hori Julije Kristeve i Lakanovog pojma jejezika, kao i o an-arhičnom etosu i filozofiji Žila Deleza. Takođe, ovaj broj sadrži i prikaz knjige Terija Pinkarda, Praksa, moć i oblik života: Sartrovo prisvajanje Hegela i Marksa.

Temat Hegel i postmodernizam započinje radom urednika temata Đorđa Hristova i Saše Hrnjeza: „Hegel i postmodernizam: ponovni susret“. Autori ovoga rada preispituju nove perspektive u razumevanju odnosa Hegela i njegovih postmodernih kritičara, te istražuju Habermasov, Liotarov i Vatimov odnos prema Hegelu. Poslednji deo rada daje pregled radova ovoga temata.

Bara Kolenc u svom radu „Hegel i postmodernost: ka bez-konačnosti“ argumentuje u prilog tezi da postmodernost nije epoha koja je nasledila modernost, već prelazna faza koja doprinosi propadanju same modernosti. Prema autorki ovog članka, Hegel ukazuje na mehanizam preko kojeg se modernost može transcendirati, te promenjeni ljudski odnos prema konačnosti i beskonačnosti, koji je u srži ovog prelaza, definiše kao „bez-konačnost“ ili „Un-Endlichkeit“.

U članku pod naslovom „Hegel i kraj kraja velikih narativa“ Gerija Broauninga preispituje se kraj kraja velikih narativa, te se zastupa da se veliki narativi mogu smatrati korisnima i produktivnima, ukoliko im se kritički pristupa. Autor zastupa stav da Hegel jeste izuzetno važan kao teoretičar danas i da se njegovo mišljenje treba posmatrati kao otvoreno, pre nego kao fiksno i zatvoreno.

Rad Manuela Tangore pod naslovom „Narodi, nacije i društvena heterogenost: od Hegela do Laklaua i nazad“otvara novi dijalog između hegelijanske filozofije istorije i Laklauovog post-fundacionalizma, kao plodonosan u prevazilaženju zastoja u razumevanju logike kontingentnosti u post-modernoj političkoj filozofiji. Prema rečima autora, Laklauovo evociranje pojma naroda bez istorije omogućava istraživanje radikalne heterogenosti, koja se podrazumeva u situacionoj, somatskoj i afektivnoj ukorenjenosti formiranja istorijskih identiteta.

Ionut Vaduva u članku „Hijerarhije dijalektike: Hegel o identitetu i razlici“ tvrdi da je neophodno osloniti se na kategorično čitanje Hegelovih pojmova identiteta i razlike kako bi se pravilno razumeo njihov nehijerarhijski odnos u hegelijanskoj dijalektici. Autor naglašava da je potrebno sprečiti da dijalektičko mišljenje upadne u zamku i tumači odnos ovih pojmova kao hijerarhijski. Iz toga razloga, razjašnjenje hijerarhijskog pitanja moguće je kroz ispitivanje Hegelove spekulativne konfiguracije ontologičkih kategorija.

U radu „Posle Hegela: Postmoderna genealogija istorijske fikcije“, Anhelo Narvaez Leon i Fernanda Medina Badilja usmeravaju se na ključne trenutke u kritičkom diskursu modernosti, te analiziraju ulogu Kantove kritike u formiranju postmodernog imaginarija, povezanog sa pojmovima korisne fikcije i lingvistifikacije. Iz hegelijanske perspektive razmatraju validnost ideje univerzalne istorije, kao i njene veze s emancipatorskim narativima.

Injigo Baka Bordons u članku „Imperija nikad nije završena: Hegel, postmodernizam i komedija“ brani tezu da Hegelova društveno-istorijska relevantnost danas zavisi od povlačenja veze između Džejmsonove periodizacije Realizma-Modernizma-Postmodernizma i Hegelovih estetskih kulturnih kategorija Ep-Tragedija-Komedija, a ne Grčka-Rim-Hrišćanstvo. Prema tome, autor zaključuje da Fenomenologija duha stoji kao Hegelova sopstvena „kognitivna mapa“, za koju komedija označava problematičan ekstrem društvenog režima reprezentacije, srazmeran savremenoj kulturnoj logici kasnog i imperijalnog kapitalizma.

U svom radu „Ludilo i subjektivna nemaština: ka mogućem izlasku iz kapitalizma“ Sintija Kruz, vodeći se Hegelovim rečima da je ludilo stanje kroz koje svako od nas prolazi svaki put kada stekne novu naviku, tvrdi da je subjektivna nemaština poput ludila inherentno stanje kroz koje svako od nas prolazi u svom početnom stanju postojanja. Prema autorki, ova dva stanja se spajaju u novu konfiguraciju koja replicira proces nastajanja duha iako se od njega razlikuje.

Timo Hendrik Enen u članku „Suprotstavljanje postmodernim genealogijama: Brandom, Hegel i logika samoodređenja“ iznosi zamerke protiv Brandomovog čitanja Hegela, te se zadržava na njegovoj ideji da se hegelijanska filozofija suprotstavlja subverzivnim postmodernim genealogijama. Autor rada se, za razliku od Brandoma, usmerava na kraj poglavlja „Duh“ u Hegelovoj fenomenologiji i oslanja na Hegelovu logiku samoodređenja.

Poslednji rad u ovome tematu pod naslovom „Delez i hegelijanska država“, Hulijana Ferejre analizira političku filozofiju Žila Deleza u odnosu na hegelijanski koncept države. Upoređivanjem Delezove političke filozofije sa Hegelovom, autor pokazuje da oblici socius-a u Delezovom sistemu zauzimaju konceptualno mesto Države u Hegelovom okviru. Kroz istraživanje uloge diferencijalnog računa u ontologiji oba filozofa, uspostavlja osnovu za filozofsko ispitivanje dominantnog društvenog odnosa u savremenom svetu i preduslove za novi politički socius.

Odeljak Studije i članci otvara rad Etjena Balibara pod naslovom „Šta je angažman?“. U svome radu Balibar proučava odnose između izbora i posledica kroz filozofske okvire Paskala i Sartra. Rad stavlja u uporednu perspektivu Paskalov transcendentalni pristup zasnovan na veri sa Sartrovim svetovnim interpretativnim okvirom, naglašavajući inherentni paradoks angažovanja koje počinje pre izbora. Tvrdi se da autentičan izbor zahteva prihvatanje nepoznatog i njegovih ekstremnih posledica, i time odbacivanje uloge posmatrača sa aktivnim učešćem.

Srđan Đurđević u svom radu „Heterogenost Frojdovog znaka: Kristevina semiotička hora i Lakanov pojam jejezika“ ispituje interakciju između pristupa Julije Kristeve i Žaka Lakana, te njihove pojmove kojim objašnjavaju heterogenost frojdovskog znaka. Autor argumentuje da Kristevina kritika Lakana proizilazi iz pogrešnog tumačenja određenih ključnih koncepata koje je Lakan formulisao tokom 1970-ih.

Poslednji članak u ovom broju je rad Hristosa Marnerosa pod naslovom „Ka an-arhičnom etosu“. U svom radu, autor navodi da dublje čitanje Deleza otkriva da se u njegovoj misli manifestuje etos koji nas poziva da razmislimo o mogućnosti stvaranja načina postojanja koji je duboko an-arhičan, koji se suprotstavlja pojmu „osnova“ ili porekla – ἀρχή [archē]. Ispitivanje ovog an-arhičnog etosa manifestuje se kroz Delezovu razliku između etike i morala, kao i kroz njegovo čitanje Fridriha Ničea i Baruha Spinoze.