Bilten Filozofija i društvo 35/1 2024
Prvi broj časopisa Filozofija i društvo iz 2024. godine (Filozofija i društvo 35/1) donosi temat pod nazivom „Istraživanje post-esencijalističke, pluralističke i interaktivne ljudske prirode: primene, implikacije i kritičko preispitivanje“. Pored toga, u ovom broju časopisa mogu se pročitati i originalni naučni radovi o feminističkom i književnom doprinosu Amande Labarke, ulozi savremenih umetničkih dela u prenošenju kulturnih vrednosti, kao i filozofskim analizama anti-paternalizma. Najzad, u ovom broju nalaze se i prikazi dve knjiga „Political Rumors: Why We Accept Misinformation and How to Fight It“ i „Here Lies Bitterness: Healing from Resentment“, obe izdate prethodne godine (2023).
Temat „Istraživanje post-esencijalističke, pluralističke i interaktivne ljudske prirode: primene, implikacije i kritičko preispitivanje“, priredila je Aleksandra Knežević, istraživačica saradnica Instituta za Filozofiju i društvenu teoriju. Temat je nastao kao rezultat diskusije koja je organizovana na Institutu, 2022. godine, o knjizi Marije Kronfeldner „What’s Left of Human Nature?“, u prisustvu autorke.
Temat otvara članak „Biti čovek je kaleidoskopska stvar“ Marije Kronfeldner koji tematizuje načine na koje treba da budemo pluralisti u pogledu „ljudske prirode“. U ovom radu se razmatra pojmovni pluralizam pojma „ljudske prirode“ koji proizlazi iz post-esencijalističke ontologije i semantičke složenosti pojma „priroda“, i deskriptivni pluralizam „deskriptivne prirode“ ljudskih bića, odnosno pluralizam u pogledu našeg samorazumevanja kao ljudskih bića koji proizlazi iz dugačke liste tipičnih karakteristika koje pripisujemo ljudskim bićima.
U narednom radu, „Primena koncepta ljudske prirode Marije Kronfeldner u arheologiji“ Marko Porčić razmatra ulogu i značaj koncepta ljudske prirode u arheologiji, kroz prizmu ideja Marije Kronfeldner o klasifikacionoj, opisnoj i objašnjavajućoj ljudskoj prirodi. U posebnom fokusu je ispitivanje relevantnosti ovih koncepata za razumevanje problema u kasnom pleistocenu, a potom se šire sagledava doprinos ovih teorijskih koncepata za rekonstrukciju ljudskog ponašanja u prošlosti.
Potom, Sonja Žakula u članku „Ljudska izuzetnost i sudbina životinja: pričanje priča o „ljudskoj prirodi“ u antropocenu“ razmatra ulogu koja je životinjama pripisana u diskusijama o pokušajima definisanja „ljudske prirode“. Autorka nauku posmatra kao praksu pričanja priča, a akademske narative o „ljudskoj prirodi“ tretira kao posebno važne vrste priča, te postavlja pitanje koje se tiče odgovornosti koju pričanje takvih priča sa sobom nosi u Antropocenu.
Stefan Janković u članku „Nova klima za ljudsku prirodu? Proučavanje društvene teorije“ razmatra doprinos novih materijalističkih i posthumanističkih pristupa za razumevanje veze između čoveka i prirode. Autor razmatra kako novi pristupi omogućavaju konceptualizaciju dinamične i ko-konstitutivne veze između prirodnog i društvenog, koja manje naginje jednostranom diktatu „prirode“, a više ka razumevanju evolucije ljudskog života i društvenih struktura unutar prostranih vremenskih i prostornih domena Zemlje.
U tekstu „Objašnjenja ljudskih jezičkih sposobnosti: razvojni izazov i biolingvistika“ istražuje se primena analize pojma ljudske prirode Marije Kronfeldner na pojam kognitivnih sistema i povezanih sposobnosti, kao što je ljudska jezička sposobnost. Ana Lipij analizira debatu priroda-odgoj, odnosno razmatra tvrdnje o prirodi kao uzročnoj ulozi jezičke sposobnosti, i s druge strane one koje kulturu smatraju odgovornom za razvoj ljudskih jezičkih sposobnosti. U radu se zagovara teza da je biolingvistika jedna od oblasti sa potencijalom za interdisciplinarno ujedinjenje objašnjenja koja se tiču ljudskih jezičkih sposobnosti, koja su se u ranijim debatama smatrala suprotstavljenima.
Na kraju temata, Aleksandra Knežević u radu „Integrativni potencijal savremenih perspektiva na konceptualni odnos prirode i kulture“ analizira i poredi tvrdnje Marije Kronfeldner i Tima Ingolda o konceptualnom odnosu prirode i kulture. Autorka tvrdi da su uprkos razlikama, stavovi ova dva autora srodni, te da postoji potencijal za njihovu integraciju, što istovremeno predstavlja i mogući put integracije sociokulturne antropologije i evolucione psihologije.
Članak „Narativi Amande Labarke i kriolizma: beleške za umetanje u čileansku književnu istoriju (ili pripovedanje da bi se prikazao i promenio Čile)“ posvećen je analizi dela opusa Amande Labarke, spisateljice, prosvetiteljke i feminističke aktivistkinje iz Čilea. Autori, Montserrat Arre-Marfull , José Ramos-Vera, Gonzalo Salas, Labarkina dela iz prve četvrtine 20. veka čitaju kroz kriolizam, latinoameričkog i čileanskog književnog senzibiliteta prve polovine 20. veka.
Svetlana A. Mitasova u članku „Međukulturalna komunikacija u savremenoj umetnosti: od provokacije do integracije“ analizira oblike prenošenja kulturnih vrednosti (značenja) kroz savremena umetnička dela. Autorka umetničkom stvaralaštvu pristupa kao rezultatu interkulturalne komunikacije i kao sredstvu prenošenja kulturnih značenja, identifikujući i, potom, tematizujući tri oblika vrednosnog prevođenja u umetnosti: provokaciju, sličnost i integraciju.
Konačno, članak „Šta je pogrešno u antipaternalizmu?“ analizira anti-paternalističke argumente koji se odnose na najbolji sud, autonomiju i moralni status osobe. Michal Sládeček, posebnu pažnju posvećuje nedostacima Kvongove (Quong) kritike prva dva argumenta i nudi alternativno tumačenje anti-paternalističkih argumenata.