Bilten Filozofija i društvo 2023-34/2

Drugi broj časopisa Filozofija i društvo iz 2023. godine (Filozofija i društvo 34/2) donosi temat pod nazivom Politike poverenja: priznanje, institucije i društvena promena. Pored toga, u ovom broju časopisa mogu se pročitati i originalni naučni radovi o važnost međuzavisnosti i odgovornog epistemičkog ponašanja tokom kriza, te o politikama praznine. Najzad, u ovom broju nalaze se i prikazi dve knjiga: naime, prikaz knjige Nadege Ragaru I tako su spaseni bugarski Jevreji... Istražujući, prepričavajući, i Sećanje na Holokaust u Bugarskoj, kao i prikaz knjige Šantal Muf Ka zelenoj demokratskoj revoluciji: levi populizam i moć afekata.

 

Temat Politike poverenja: priznanje, institucije i društvena promena, koji predstavlja rezultat stalne saradnje filozofa i društvenih teoretičara sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu (CriticLab) i istraživačke grupe GINEDIS sa sedištem na Odseku za filozofiju i društvo Univerziteta u Madridu, počinje radom Klare Ramas San Migel pod naslovom „Sistem poverenja? Beleška o čitanju Hegelove Fenomenologije duha Roberta B. Brendoma“. U svom radu, Ramas San Miguel daje analizu pragmatističke rekonstrukcije Hegelove društvene filozofije Roberta Brandoma i tvrdi da Brandomovo čitanje Hegela stavlja u prvi plan ulogu međuljudskih odnosa u izgradnji društvenih normi i institucionalne stvarnosti, pre svega odnosa međuljudskog priznanja.

 

Srđan Prodanović dopunjuje analizu Ramas San Migel u svojom radu pod nazivom „Intuicije, poverenje i društvene promene u vremenima krize“ kroz pronicljivo razmatranje odnosa poverenja i intuicije. Naime, Prodanović smatra da se interpersonalno poverenje ne može svesti ni na čisto kognitivne ni na čisto afektivne stavove, već da je to hibridna pojava u kojoj se prepliću saznanje i afekt. On tvrdi da su lične intuicije fenomeni slične hibridne prirode, praveći razliku između „inferencijalne“ i „holističke“ intuicije, te pokazuje da su ove druge u stanju da „međusobno povežu daleke elemente iskustva na radikalno nov način“.

 

Sledeći iste teorijske intuicije, Igor Cvejić iznosi inovativan argument o ulozi poverenja u formulisanju novih normi u uslovima društvene neizvesnosti. U svom radu „Poverenje i ganutost kao oblici angažmana u situacijama neizvesnosti“, zaista, Cvejić se nadovezuje na argument Beneta Helma o konstituisanju pluralnih delatnika kroz međusobne „pozive poverenja“ da bi tvrdio da u situaciji naglašene društvene neizvesnosti, iako ljudi ne mogu biti sigurni o postojećim normama koje regulišu pozive poverenja, oni i dalje upućuju takve međusobne pozive u vidu međusobnog priznavanja „odgovornih“ delatnika, odnosno kao delatnici koji razumeju značaj društvene krize u svetlu njihovih zajedničkih okolnosti međusobne zavisnosti. Ovu argumentaciju o „poverenju bez normi“ Cvejić dopunjuje pojmom ganutosti koji predstavlja kompleksnu emociju koja daje podsticaj da u kriznoj situaciji „reorganizujemo hijerarhiju prioriteta i vrednosti“.

 

U svojom radu pod nazivom „Priznanje kao kontrahegemonistička strategija“, Marjan Ivković analizira prirodu kulturne hegemonije u post-fordističkom kapitalizmu i izglede za transformativno delovanje koji se u njemu stvaraju. Nadovezujući se na rad Nensi Frejzer i Vendi Braun, Ivković rekonstruiše post-fordistički istorijski blok kao kontradiktorno jedinstvo više osa artikulacije koje stvara „paradoks angažovanja/razdvojenosti“ i izvesno „obećanje političkog delovanja“ stvoreno u okviru ovog istorijskog bloka koji ostaje neodređen. On na kraju sugeriše da politička levica mora da formuliše „politiku poštovanja“ koja bi mogla da aktuelizuje „obećanje političkog delovanja“ stvoreno unutar post-fordističkog istorijskog bloka.

 

Andrea Perunović nastavlja liniju analize hegemonije fokusirajući se na ekonomsku redukciju fenomena kredita, duga i novca u okviru tržišno-liberalnih diskursa u svom radu pod naslovom „Kredit, dug i novac kao društvene institucije poverenja“. Perunović, naime, kritiku ideologije formuliše u vidu proširenog, kulturno-institucionalističkog shvatanja ovih pojava. Oslanjajući se na distinkciju Marsela Enafa između „konstitutivnog duga“, „događajnog duga“ i „kosmičkog duga“, kao i na heterodoksnu koncepciju novca Mišela Aljete i Andre Orleana kao ne samo sredstva razmene već i kao „regulatornog agenta društvene pripadnosti“, Perunović tvrdi da je Aglietta u novcu Aglietta u tri faze poverenja u novac koje Aljeta i Orlean identifikuju mogle mapirati na Enafova tri tipa duga. Time, on predstavlja složenu sliku o tome kako se društvena stvarnost konstruiše u monetarnoj ekonomiji kroz uspostavljanje generalizovanih odnosa poverenja.

 

U „Koji kralj, čiji suverenitet? Beleške o nacionalnoj državi u doba globalizacije“, Klara Navaro Ruizpredstavlja dijagnozu efekata finansijalizovanog kapitalizma na demokratske nacionalne države koja pokazuje da je ideal demokratskog narodnog suvereniteta progresivno potkopan procesima „transnacionalizacije“ i „difuzije“ suvereniteta koji karakterišu ekonomsku globalizaciju. Svaki pokušaj transformacije finansijalizovanog kapitalizma, Navaro pokazuje, moraće da počne od činjenice transnacionalizacije, a ne „povratka nacionalnoj državi“ i moraće formulisati inovativne i ubedljive alternative zavodljivom idealu upravljanja.

 

Nurija Sančez Madrid rekonstruiše Kantovu kosmopolitsku desnicu kao ne-idealnu normativnu koncepciju koja ima potencijal za informisanje današnje politike u svom radu „Kantovo poverenje u političku vrednost rada i globalne mobilnosti: ne-idealno objašnjenje kosmopolitske normativnosti“. Sančez Madrid tvrdi da iako Kantovo kosmopolitsko pravo nije teorija „kosmopolitskog zakonodavca“ ona se oslanja na koncepciju „kosmopolitske mobilnosti“ koju treba regulisati kroz neformalnu normu „zajedničkog posedovanja zemlje“.

 

Konačno, Lidija de Tienda Palop i Jakobo Huerta Vega formulišu nijansiranu kritiku perspektive Cvetana Todorova o globalnoj bezbednosti nakon rata u Iraku. U radu „Bezbednost i sloboda: složen savez“, naime, de Tienda Palop i Huerta Vega oslanjaju se na pristup zasnovan na sposobnostima Amartije Sena kako bi pokazali da sloboda i bezbednost – koje oni razumeju kao multidimenzionalne pojave – ne moraju da se posmatraju kao međusobno antitetički ako prihvatimo premisu da, u dugoročnoj perspektivi, postoji dijalektički odnos između oba pojma u kojem je jedan pojam preduslov za drugi. loboda, shvaćena kao „činjenična mogućnost dostojanstvenog života“, može se ostvariti samo u okruženju bezbednost, dok bezbednost može postojati samo u svetu u kome svi subjekti mogu da vode dostojanstven život.

 

Rad Nikoline Smiljanić pod nazivom „Značaj međuzavisnosti i odgovornog epistemičkog ponašanja u krizama“ naglašava važnost međuzavisnosti i epistemičke odgovornosti pojedinaca u društvu i kreatora politika koji snose posebno veliku epistemičku odgovornost tokom pandemije COVID-19 i mogućih budućih kriza.

 

Aleksandar Ostojić i Aleksandar Čučković u svom zajedničkom radu „Frazeologija ‘bez značenja’: politike praznine” ispituju upotrebu frazeologije bez značenja u politici fokusirajući se na birokratski jezik koji oblikuje našu političku stvarnost. Polazeći od shvatanja „praznog označitelja“ Ernesta Lakloa i neophodne funkcije koju on ima u temelju sistema (posebno hegemonističke), kroz istoriju diskursa o ideji Evrope, oni pokazuju mogućnost i upotrebu „praznine“ u značenju, posebno kada su u pitanju suštinske vrednosti koje se postavljaju za temelj nečije politike.