Bilten Filozofija i društvo 2022-4

Četvrti i poslednji broj časopisa Filozofija i društvo iz 2022. godine (Filozofija i društvo 33/4) donosi dva temata: Nasilje rata, kao i Globalne etike i politike brige: prateći rodnu ranjivost. Povrh toga, ovaj broj časopisa sadrži i originalne naučne radove o „dilemi o monstrumu“, strukturalnoj kritici, političkoj i svetsko-istorijskoj hrabrosti u Hegelovoj filozofiji, istorizmu i arhitekturi, paradigmi žrtve, te evro-komunizmu iz jugoslovenske perspektive. 

Prvi temat, koji nosi naslov Nasilje rata, obuhvata radove, koji se na svojevrstan način razračunavaju sa temama rata, nasilja i smrti iz filozofske, antropološke, sociološke i književno-teorijske perspektive, kao i teorije filma.

U svom članku „Kažnjena smrt“, Igor Smirnov tumači nasilje kao borbu protiv smrti. Čovek, sa jedne strane, oblikuje prirodu, stvarajući svoj univerzum sociokulture, no za smrt ne postoji nikakva zamena. Prema autoru ovog rada, čovek se, kroz nasilje, bori sa smrću kao onim Drugim, onim što nas neprestano ugrožava.

Razmatrajući Platonovo shvatanje čovekovog odnosa prema smrti u dijalogu „Fedon“ i njegov uticaj na hrišćansku teologiju, Aleksandar Brodski u svom radu „Poslednji neprijatelj. O pojedinim recepcijama Platonovog dijaloga „Fedon“ u filosofiji i književnosti XVIII–XX veka“, razmatra problematiku odnosa prema smrti na tri nivoa: metafizičkom, fenomenološkom i sintaksičkom. Kroz tri nivoa analize, autor rada ukazuje na njihovu međuzavisnost: „sintaksa sudbine“ određuje fenomenologiju smrti, a fenomenologija smrti određuje metafiziku Večnosti.

Oleg Nogovicin u radu „Kantova argumentacija liberalizma kao socijalne teorije: rat, pravo, moral, uzvišeno, savest“, polazeći od teorijske osnove da kantovska metafizika morala, prava, religije, estetskih uslova i senzibiliteta predstavlja jednu od prvih istorijskih formi sveobuhvatne društvene teorije. U svojoj analizi, autor polazi od tumačenja Kantovog shvatanja rata i neprijatelja kao pozadine svih oblika prakse, koje kod Kanta poseduju transcendentalnu osnovu.

Prema autoru rada „Šta sprečava iskazivanje o aktuelnom događaju... (na I-II-III)“, Olegu Nikiforovu, eksplozivne promene istorijskog, pojmovnog i egzistencijalnog konteksta onemogućavaju subjekta da izrazi sopstveni stav prema aktuelnim dešavanjima, odnosno „post-modernom“ „ratu“ kao „subverzivnom događaju“. U trenutku pronalaženja novog egzistencijalno-istorijskog konteksta biće moguće „jasno“ formulisanje subjektivnog stava. U tome smislu, autor ispituje složenost gore opisane situacije, koja otežava davanje iskaza, kao i na koji način ona menja pojmovnu mrežu onoga ko daje iskaz, kao i njegov egzistencijalno-istorijski kontekst.

Analiza eksplikacije pozitivne epistemologije žrtve rata u radu „Istoriju pišu nepobeđeni, ili o još jednom partizanu“ Igora Čubarova zasnovana je na materijalu stvaralaštva Valtera Benjamina i Karla Šmita. Kroz razmatranje dekonstrukcije figure pobednika i pobeđenog u radu Petra Bojanića, autor studije daje svoje određenje figure partizana kroz kritiku Karla Šmita, etičke teorije pravednog rata, kao i levoliberalne kritike bespilotnih vojnih tehnologija.

„Etos komandanta u savremenim ratovima (prema uspomenama komandanata ograničenog kontigenta sovjetskih trupa u Avganistanu i ujedinjene vojne grupacije u Čečeniji)“ Andreja Mešnjikova kroz antropološki pristup preispituje etos komandanata u savremenim ratnim sukobima: moralna iskustva i dileme indvidua i njihov sistem vrednosti. Istraživanje je zasnovano na ličnoj ispovesti generala, koji su komandovali trupama u Avganistanu (B. Gromov) i u Čečeniji (G. Trošev). Istraživanje pokazuje da su vojne operacije neraskidivo povezane sa političkim ciljevima, iz čega sledi da komandanti moraju procenjivati opravdanost tih političkih ciljeva.

Šta je to svet dvadesetog veka, viđen iz ugla delovanja nasilja? Koje su to moguće prakse ne-nasilja, kao alternativa represiji, ratu i nasilju? Ova pitanja postavlja Ksenija Golubovič u svom tekstu „Naposletku... Biti skitnica“. Središnja tema teksta je analiza pojma „nasilja“ kao potencijalno ključnog termina 20. veka, kroz razmatranje radova Svetlane Aleksijevič i Lava Tolstoja, Rene Žirara, Meraba Mamardašvilija, Martina Hajdegera, Karla Marksa i Alana Badjua.

U „Savest u plinskom svetlu“, Georgij Černavin daje hiper-kartezijansku strategiju u etici, razmatrajući pitanje: Kako je moguće etičko polaganje računa sebi u situaciji kada ne možeš biti siguran govori li u tebi savest ili privid savesti? U tom ključu, centralna tema rada je razmatranje problema etičkog izluđivanja (gaslighting).

 Vasilisa Šljivar u svom radu „Mrtvo telo poezije/u poeziji Genadija Gora“ proučava fenomen telesnog u pesmama Grenadija Gora. Ovaj fenomen, ističe autorka, predstavlja glavni instrument spoznaje apsurdnog, krajnje dehumanizovanog, apokaliptičnog antisveta. Raspad, kao i transformacija mrtvog tela razmatraju se kroz prizmu teme smrti i nasilja.

U članku Kornelije Ičina „Poezijom protiv nasilja: pesme Sergeja Zavjalova“ iznosi se stav da govor žrtve postaje glavni dokument tragedije ljudskog postojanja u vreme sloma humanizma. Autor analizira ciklus pesama Sergeja Zavjalova „Božićni post“ kao polifonični tekst, promišljajući da li je moguća poezija posle Aušvica.

Poslednji tekst u ovom tematu pod naslovom „Politika i perverzija (de Sad Pjera Paola Pazolinija danas)“ Olega Aronsona, traži odgovor na fenomen reanimacije fašizma u savremenom društvu kroz analizu filma „Salo, ili 120 dana Sodome“ Pjera Paola Pazolinija. Prema autoru rada, ovaj film postupno protivreči ključnim principima filmskog izražavanja same Pazolinijeve teorije, u kojima se „realnost“ očituje (deluje kao sam život).

Drugi temat u ovom broju časopisa je Globalne etike i politike brige: prateći rodnu ranjivost. Temat donosi promišljanja o pojmu brige u savremenom društvu, njegovoj povezanosti sa aktuelnim problemima, poput pandemije Kovid-19, ali i njegovu istorijsku važnost kao dela javnog diskursa u prošlim vremenima.

 Ljiljana Pantović i Zona Zarić u radu „Briga u vreme antropocena: delovanje sa saosećanjem“ ukazuju na važnost istraživanja pojma brige, pokazujući da period u kome trenutno živimo obeležava nedostatak saosećanja i razumevanja našeg okruženja. Kroz filozofsku i antropološku perspektivu, autorke pristupaju analizi brige u antropocenu, kao i njenoj povezanosti sa pojmovima ranjivosti i saosećanja.

U članku pod naslovom „Institucionalna etika brige u Srbiji tokom pandemije COVID-19: Studija slučaja o efektima mera karantina na devojčice i žene koje su preživele trgovinu ljudima“, autorke Jelena Ćeriman, Jelena Hrnjak i Andrijana Radoičić ispituju institucionalnu etiku brige tokom pandemije Kovid-19 u Srbiji kroz analizu adekvatnosti mera karantina i njihovih efekata na devojke i žene koje su preživele trgovinu ljudima. Prikupljeni podaci istraživanja kroz intervjue, pokazuju da osnovni elementi institucionalne brige nisu bili zadovoljeni tokom pandemije u Srbiji, kao i da je logika institucionalne brige imala politizujući karakter.

 Larisa Orlov Vilimonović u svom tekstu „Etika brige u kasno-antičkom hrišćanskom diskursu: (trans)istorijske perspektive o društvenoj, političkoj i filozofskoj vrednosti brige“ analizira istorijski kontekst etike brige u ranohrišćanskom diskursu. Kao studija slučaja za etiku brige koriste se zakoni cara Justinijana u Vizantijskom carstvu, koji su proklamovali društvenu pravdu. Pokazuje se da je etika brige bila deo političke ideologije i javnog diskursa u rimskom svetu.

 

Poslednji rad u ovom tematu pod naslovom „Etika i politika brige u vremenima krize“ zasnovan je na razgovoru i diskusiji između učesnika okruglog stola održanog u junu 2021 u organizaciji Instituta za filozofiju i društvenu teoriju: Sare Klark Miler, Estel Ferareze, Gijomom Le Blankom, Fionom Robinson, Markom Konjovićem i Zonom Zarić. U tekstu se razmatraju neki od osnovnih problema koji su se rodili za vreme pandemije Kovid-19 virusa iz okvira etike brige.

 

Petar Bojanić u svojoj studiji „‘Nepravedni neprijatelj’ ili revidirana ’Dilema o monstrumu’. O uslovima i paradoksu jedne teološke fikcije“ ukazuje na supstancijalnu nedovršenost i slabost termina „neprijatelj“, kao i na nemogućnost simetrične upotrebe sile kroz klasifikaciju različitih oblika hostilitetnih protokola. Shodno tome, u tekstu se rekonstruiše „figura“ javnog i međunarodnog prava i, istovremeno, i teologizovana konstrukcija zlog zločinca koga treba uništiti u sukobu ili ratu.

 

U radu „Povratak strukturalnoj kritici: da li je sinteza kritike i krize ponovo moguća u ’kasnom’ kapitalizmu?“, autori Alpar Lošonc, Pavle Milenković i Mark Lošonc, ispituju mogućnosti obnove diskursa o kritici/krizi s mogućim delatnim učincima, uz poseban osvrt na mogućnosti strukturalne kritike. U radu uzimaju u razmatranje različite autore recentnih analiza, kao i stanovišta koja vode do ponovnog preispitivanja istorijskog i analitičkog dinamizma kategorija strukture i konjunkture, kao razrade aktuelnih strukturalnih procesa u terminima strukturalne analize i kritike.

Tema članka „Politička i svetsko-istorijska hrabrost u Hegelovoj filozofiji“ Đorđa Hristova je uspostavljanje diferencijacije između dva tipa hrabrosti u Hegelovoj filozofiji: političke i svetsko-istorijske. Autor kroz analizu ova dva tipa hrabrosti ukazuje na ograničenja prvog koncepta, odnosno, koncepta političke hrabrosti zastupljenog u Hegelovoj političkoj filozofiji.

Rad Milice Mađanović, „‘Gradeći za doba’ prema principima holizma, individualnosti i razvoja: istorizam i arhitektura”, doprinosi teorijskom okviru za analizu istorizma u kontekstu arhitekture. Shodno tome, pokazuje se da je istoristički pogled obeležio šira stvaralačka dostignuća jedne epohe i da arhitektura perioda od 1750-ih do 1950-ih nije izmicala njegovom uticaju.

Članak „Odricanje od paradigme žrtve“ Aleksandra Fatića i Behzada Hadžića predstavlja filozofsku metadiskusiju aktuelne kulture u psihijatriji i psihoterapiji koja se koncentriše na traumu kao izvor i preovlađujuću odrednicu velikog broja psihijatrijskih tegoba. Autori predlažu drugačije pristupe psihijatrijskim i psihoterapeutskim intervencijama, koji nisu vođeni idolatrijom traume, odnosno upotrebom trauma kao univerzalnog alibija i objašnjenja za psihičku disfunkcionalnost i sa njom povezanu patnju. Ovakvi pristupi mogli bi redukovati kliničku zastupljenost traumatizacije kao sindroma, u slučajevima negativnih životnih iskustava koja ne ugrožavaju psihičku egzistenciju radikalno ili ekstremno.

Poslednji naučni rad u ovom broju je rad Milivoja Bešlina, Petra Žarkovića i Srđana Miloševića pod naslovom „Politika trećeg puta: evrokomunizam i njegova jugoslovenska procena“, u čijem je središtu analiza kritičnih momenata disolucije monolitnog istočnog bloka, kojim je dominirala sovjetska komunistička (boljševička) partija. Autori iznose da su pokret i ideja evrokomunizma, iako zakasneli i politički nerealizovani, ostali važno svedočanstvo o pokušaju pronalaska novih puteva u borbi za pravednije društvo.