Bilten Filozofija i društvo 2021-3
Treći broj časopisa Filozofija i društvo iz 2021. godine donosi tri teksta koji ispituju pitanje objekta mržnje. Ovi radovi proizašli su iz naučnog seminara Može li mržnja ikada biti opravdana? koji je održan u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju 2019. godine. Pored toga, u ovom broju časopisa obrađene su i teme rata i grupne solidarnosti, ženskog aktivizma u Indiji, estetike Martina Hajdegera, dokaza Božjeg postojanja, ekološkog aktivizma, kao i etničke identifikacije. Najzad, treći broj časopisa sadrži i dva prikaza aktuelnih knjiga, kao i intervju sa britanskim sociologom Majklom Buravojem (Michael Burawoy).
Rad Tomasa Santa (Thomas Szanto) pod nazivom „Može li biti ispravno ili se osećati ispravno da se mrzi: O prikladnosti i podesnosti mržnje“ postavlja pitanje šta je zapravo pogrešno u mržnji prema drugima. Nakon što pravi razliku između moralnog i vanmoralnog smisla podesnosti mržnje, Santo nastoji da pokaže da mržnja ne može biti prikladna budući da je njen objekat neodređen.
U svom radu, „Kritički osvrt na koncept deobjektifikovane mržnje“, Mark Lošonc (Mark Losoncz) kritički preispituje Santovu tezu o nepodesnosti mržnje. Lošonc tvrdi, naime, da paradigmatični primeri mržnje imaju jasno određen objekat, te da se u mnogim slučajevima može rekonstruisati kvazi-racionalna geneza mržnje. Na osnovu toga, autor zaključuje da mržnja ipak može biti podesna.
Poslednji rad temata donosi članak Igora Cvejića pod nazivom „Razmatranja o nefokusiranoj mržnji: identitet omraženog i kriterijumi adekvatnosti“. U svom radu, Cvejić se fokusira na dva povezana problema. Naime, autor najpre ispituje da li je nepodesnost mržnje povezana sa mogućnošću da omražena osoba ne identifikuje sebe sa onim zbog čega je omražena, te ukazuje na mogućnost da su (izvesni) kriterijumi adekvatnosti mržnje ukorenjeni u kulturalnom i socijalnom okviru na takav način da nisu neophodno opravdani svojom vezom za fokusom emocije i značajem koji on ima. Pod takvim okolnostima, mržnja bi i dalje bila nepodesna, ali bi ovi kriterijumi kreirali kvazi-korektnost mržnje.
Siniša Malešević, u radu pod nazivom „Rat i grupna solidarnost: od Ibn Halduna do Ernesta Gelnera i dalje“, najpre predstavlja teoriju socijalne kohezije Ibna Halduna po kojoj razvoj grupne solidarnosti leži u asketskom načinu života; autor potom predstavlja teoriju socijalne kohezije Ernesta Gelnera po kojoj socijalna kohezija predstavlja proizvod različitih materijalnih uslova života. Malešević, međutim, kritikuje ova dva modela socijalne kohezije, te predstavlja alternativno objašnjenje koje postavlja socijalnu dinamiku grupne solidarnosti u organizaciono i ideološko nasleđe ratovanja.
Podstaknut shvatanjem rodne pripadnosti u Indiji, rad pod naslovom „Ženski aktivizam u Indiji: pregovaranje o sekularizmu i religiji“ autorke Milice Bakić-Hajden (Milica Bakić-Hayden) razmatra nove strategije ženskog aktivizma naročito u kontekstu agresivnog političkog delovanja nekih ženskih grupa pri desno orijentisanim političkim partijama. Prema autorkinom shvatanju, njihovo delovanje poljuljalo je sliku koju su neki imali o ženama kao suštinski miroljubivim, kao i uverenje da rodni identitet može da prevaziđe kastinsku i religijsku pripadnost žena u Indiji.
U radu „Hajdegerova estetika. Filozofija konačne ljudske slobode i osnovnih raspoloženja i emocija“, Nebojša Grubor razmatra Hajdegerovo razumevanje estetike kao filozofske discipline, kao i probleme koji su povezani sa tim određenjem. Cilj rada jeste da ukaže da se Hajdegerova estetika istine može razumeti kao filozofija konačne ljudske slobode, osnovnih raspoloženja i emocija, prema svojim unutrašnjim intencijama, koja je bliža estetici uzvišenog nego estetici lepog.
Rad Aleksandra Fatića „Etički zasnovan ‘dokaz identiteta’ Božje egzistencije. Ontologija za filoterapiju“ bavi se argumentima o postojanju Boga. Fatić, naime, ispituje uverljivost takozvanih analitičkih dokaza o božjem postojanju, te pokazuje da nisu uspešni. Povrh toga, autor zastupa tezu da je svrsishodnija strategija argumentacije „etički dokaz“ koji pomera naglasak dokazivanja ka jednom funkcionalnom, praktičnom i dostižnom standardu dokazivanja.
Ondrej Beran (Ondřej Beran) u svom radu pod nazivom „‘Ekološki aktivizam lišen ideologije’ i snovi o istrebljivanju čovečanstva“ preispituje retoriku stručnosti kao objektivne, neutralne i lišene ideologije na primeru ekološke politike. Autor nastoji da pokaže da postoji iskrivljeno shvatanje stručnosti, ideologije i politike, te zaključuje da ovo vodi ka žalosnom neznanju ili neprikrivenom cinizmu, kao i moralnom neuspehu ekološkog aktivizma.
Ana Đorđević, u svom radu „Postajanje etničkim subjektom. Kulturno-psihološka teorija etničke identifikacije“, nudi alternativno teorijsko razmatranje etničke identifikacije u psihologiji. Autorka, naime, uzima kulturu i sopstvo kao dva konceptualna domena socijalne identifikacije koji slede iz meta-teorijske pozicije kulturne psihologije. Glavni fokus rada, stoga, jeste kulturni razvoj osobe, specifično njene etničke identifikacije, u socijalnom kontekstu date kulture.